udruzenje zivih kipova

pise Eldin Eminovic

30.10.2013.

Terorista

Opet se veza prekinula. Mater se nije dugo opraštala na telefon. Obukao sam jaknu. Ušao sam u kuhinju koja je mirisala na pečeni krompir i piletinu. - Ima mnogo žena koje predaju nizozemski jezik. – rekao sam. Vidio sam kako je preletio njenim licem strah pred nepoznatim. Pogledala je moju jaknu. - Ručak je skoro gotov. - Neću dugo. – obećao sam. Izašao sam iz stana. Žurio sam u blokker da kupim stolnjak boje neba. Kraj

29.10.2013.

Terorista

- Doživićeš mater. Jecala je gorko. Gušila se suzama. Mogao sam osjetiti u njenom glasu kako joj se nadimaju grudi, kako je razdire bol iznutra. - Muče li te zglobovi? – pitao sam. - Stare kosti, sine moj. Skupila je snage da se nasmije zbog mene. Njen smijeh su prekidali na trenutke duboki uzdasi kojih nije bila svjesna. - Ne brini za mene. Nemoj više trošiti pare. – rekla je nakon jednog takvog uzdaha.

28.10.2013.

Terorista

- Ovaj svijet je pun zamki. Alah je milostiv zbog toga. I ti moraš pustiti da se nastani u tvom srce milost. Vajda to možeš razumjeti. - Gubio sam sa tobom moje dragocjeno vrijeme. Veza se prekinula. Ponovo sam okrenuo telefon. Morao sam još nešto obaviti šta nije moglo da čeka. - Mater, pronaći ćemo njihove kosti i sahraniti ih kako dolikuje ljudima. – rekao sam odmah. Ona je zaplakala. - Samo da to doživim sine da se preselim u miru na onaj svijet. Umirio me je njen glas. Ponovo sam bio dijete, i trčao po poljani, a vjetar je raznosio maslačak.

27.10.2013.

Terorista

Život se nastavio. Otišao sam u dnevni boravak. Pogledao sam plave delfine na komodi pored televizora koji su mi nanijeli toliko muke. I meni se zaboravio osmijeh na usnama. Okrenuo sam telefon. - Hamza. – javio se. - Ja neću to uraditi. Nisam okolišao. Nastala je mučna tišina. - Oprostio si smrt svojih bližnjih. Bilo je u njegovom glasu nečeg teškog i optužujućeg. - Ništa ja nisam oprostio, niti me je neko pitao za oprost. I ne radi se o tome. Ja ne želim da meni neko nešto mora da oprašta. Razumiješ? - Ne razumijem. – odgovorio je.

26.10.2013.

Terorista

Griješio sam. Na tome se više ništa nije dalo učiniti. Sada sam imao prečeg posla. - Hoćeš li naučiti nizozemski jezik? – pitao sam Fatimu. - Hoću. Nije mi se suprotstavila. Ona se meni nikada nije suprotstavila. Pomilovao sam je po pramenu kose na vratu koji se izvukao iz njene marame. Uvijek sam to činio, a ona je popravljala maramu nakon toga. I smijala se. - Koju boju voliš? Pogledala me je. Zaboravila je na svoj osmijeh na usnama koji je lebdio tamo još uvijek. - Plavu. Boju neba. – odgovorila je. - Dobro.

25.10.2013.

Terorista

Ušao sam u kuhinju. Fatima je sjedila na svojoj neudobnoj stolici sa vunenim prekrivačem za svojim stolom prekrivenim neuglednim stolnjakom i ljuštila je krompir. Čitav jedan svijet je živio u toj uskoj prostoriji. Njegov početak nije bio tu, niti je tu bio njegov kraj. Možda se završavao na nekoj njivi gdje je uzgojen taj krompir, a možda je počeo tek tamo, a završio se na tavanu kuće od majstora koji je promijenio gumice na česmi kada sam se uselio zimus u stan. I taj ružni stolnjak je okupio sigurno oko sebe bezbroj ljudskih sudbina. Samo dragi Alah je znao sve. Ja sam griješio. Nijedan znak nisam pravilno protumačio svom srcu. Hvala Alahu da sam spoznao to na vrijeme, dok nisam nanio nepopravljivu štetu ni sebi, ni drugima.

24.10.2013.

Terorista

Olakšanje se širilo mojim tijelom, i više nije bilo stanje moje svijesti, nego tjelesno stanje u kome vlada drevni mir koji nije bio ni sličan onom miru kada sam odlučio da uzmem ljudske živote. Tada sam odbacivao od sebe sve šta je moglo da ga naruši. A ovaj mir nisam morao braniti. Živio je neometano duboko u meni.

23.10.2013.

Terorista

Sanjao sam. Sve je bio samo san. Nikoga nisam ubio. I nikoga neću da ubijem. Ja nemam pravo da oduzmem ljudski život. Moj život je bio stihija snažnih okolnosti i tragičnih događaja koji su me redom zaticali nespremnog. To mi nije davalo za pravo da uzmem pravdu u svoje ruke. Bio sam ljut na sebe. Donio sam teško odluku koju je razbio jedan jedini san.

22.10.2013.

Terorista

Njegova žena je nabrala obrve. - Ja ne gutam muško sjeme. Odem jednostavno do toaleta i ispljunem. Djevojka je podigla sa svoje jakne komadić salame i pojela ga u slast. Pogledao sam revolver. Njegova cijev se istopila. Čovjek koji je neprestano treptao pomogao mi je da se pridignem. Okrenuo sam se. Dvije golubice su kljuckale mrvice hrane na pločniku.

21.10.2013.

Terorista

- Ustani Edo. Nije ti ništa. Otvorio sam oči. Pogledao sam svoju krvavu odjeću. - Ne brini! Sok od maline. Prepoznao sam Hamzu. Stajao je iznad mene. - Sve je ovo dio predstave. Zaboga milog, ja nisam uopšte musliman. Ja sam ušao samo dva puta u džamiju. Jednom da je osmotrim i drugi put da je raznesem. – rekao je. Svi su se smijali. Čovjek sa dječijim kolicima se sagnuo i izvadio iz njih plastičnu lutku. - Pogledaj! Nikog nisi ubio.


Stariji postovi